U stvari bih najviše voljela da prvo napišem kraj, ali moram krenuti od početka.
Pred kraj prošle godine, sasvim slučajno sam počela prepisku sa interesantnim muškarcem, koji živi na drugom kraju svijeta. Upoznali smo se “uživo” ranije, našli na Fb i poslije kurtoazne poruke, kako je i red kada se dva polupoznanika sprijatelje, uslijedila je prepiska koja ja trajala… pa baš dugo. Možda i predugo.
Nikada nisam bila pristalica virtuelnog druženja, bar ne u smislu u kojem sam ga imala. Počelo je tako što sam na četu bila sat, pa dva, pa tri. Sljedeći korak je bio da sam posakrivala sve prijatelje i ostavila onlajn samo njega, a kada mi je FB postao prespor, prešla sam na skajp. Prepiska je bila neprestana, trajala je satima i nikada nije bila dosadna.
Muškarac koji me osvajao (osvojio) je bio sve samo ne običan, ili sam to tada mislila. Bio je zgodan, pismen, pametan i beskrajno zabavan. Prva dva mjeseca je bilo baš intenzivno, nekada sam lijegala u krevet i vrtilo mi se u glavi od slova, budila sam se nenaspavana ali srećna, jer sam znala da ću da nastavim da se družim, smijem, pričam. I sada pokušavam da pišem, a da ne stavim neki smajli koji će pokazati bilo kakvu emociju, još jedan hendikep kada ne možete da pričate sa nekim i da ga gledate u oči.
Dakle, šta se desilo? Poslije sreće što sam upoznala nekog ko sluša muziku kao ja, desetina linkova koje smo slali jedno drugom, top liste najboljih glumaca, glumica, filmova, žanrova i svega ostalog što se valjda oduvijek pitalo pri upoznavanju, počeli smo da pričamo o nekim drugim stvarima, interesovanjima, težnjama. Postao mi je neko kome sam pisala bukvalno sve – od toga šta sam radila toga dana, do najsitnije, najskrivenije misli koja mi je pala na pamet.
Bio je poput dnevnika koji sam prestala da vodim. Nije me ništa bilo blam – pisala sam stvari koje bih možda nekom i prećutala, kao onda kada mi je izgorila riža, uvenuo kaktus, kako nekad zaglupim i ništa ne razumijem, kako sam loša u matematici, zašto sam singl, šta tražim kod ljudi, muškaraca, šta mi znače prijatelji. Nisam se trudila uljepšati, i nisam bila na skajpu u crnom čipkanom vešu i mrežastim čarapama, već uglavnom u pidžami ili nekoj pohabanoj majici. Bila sam samo ja, ovakva kakva jesam, i on, negdje tamo daleko koji je na svako pitanje imao speman odgovor. (Ne)mogućnost viđanja je uvijek prestajala u startu, jer nam obaveze nisu davale prostora za neke konkretnije planove. A možda jednostavno nismo željeli da pokvarimo čaroliju.
Pored takvih perioda, postojali su i oni koji su bili puni sumnje i besmislenosti svega. Pitala sam se da li sam normalna što sam stvarni svijet zamijenila tastaturom, a žive momke nekim čiji je lik bivao sve slabiji i udaljeniji. U tim momentima, razmišljala sam o riječima koje sam ukucavala u prostor predviđen za poruku, i kako god to glupo zvučalo, saznala baš mnogo stvari o sebi samoj, o sebi kao ženi, o svojim željama i stavovima. Čitala sam poruke koje sam mu, u zanosu prvog naleta zaljubljenosti, pisala.
Tada mi je to bilo baš kul, i dalje sam mislila da sam neko ko drži konce u svojim rukama. Ali kada sam se malo odmaknula, stid me pogodio ravno u stomak – daleko sam bila od samouvjerene mlade žene, koja zna šta hoće. Naprotiv, bila sam klinka, šiparica, koja je dala sve na tacni – svaki treptaj, emociju i nagovještaj nečeg dubljeg. Kao da mi je otvorio glavu i uzeo sve što sam imala – mogla – znala da mu dam.
Ogoljena totalno, pokušala sam da se malo smirim, ali sve je otišlo predaleko i ja jednostavno nisam mogla da prestanem da pišem, flertujem, zabavljam, pitam. Zaboravila sam na jednu stvar – da je “moj” muškarac zgodan i da će sigurno još neka žena to da primijeti.
Što se i desilo.
“Izlazim večeras sa jednom ribom”, veselo su mi mahala skajpovska slova (rečenice su mi već zamijenile ton i izraz lica), i ja sam pročitala nešto što mi je moj Omiljeni bivši, onaj iz Stvarnog života jednom davno rekao, a to je bilo: ”Upoznao sam jednu osobu i jako mi se dopada”. Zastala sam i čekala da mi se srce, kao prije par godina, prepolovi, pukne. Međutim, to se nije desilo. U stvari, nije se desilo ništa. Odgovorila sam prigodnim emotikonom, sada se ne sjećam, možda je bio i onaj što plješće rukicama, možda onaj slatki koji šalje pusu, poželjela da se lijepo zabavi i otišla da zalijem jedini list koji je ostao od sobne biljke.
Pa sam se ponovo vratila i pročitala rečenicu. Pa još dva puta. Zašto nisam bila loše volje, ako sam cijelo vrijeme bila ubijeđena da je to TO? Nije li tuga normalna reakcija na gubitak, pogotovo nekoga ko mi je mjesecima bojio dane u vesele boje?
Da li je to što sam osjetila prema njemu bilo nešto što sam ostavila u virtuelnom svijetu, da li je bilo vještačko, da li je bilo nestvarno, neopipljivo i samim tim osuđeno na neuspjeh, nisam znala. Mogla sam samo da se nadam da sam konačno otkrila kakav me muškarac može pomjeriti i da u životu pravim prostor za još neka iskustva. Vidjela sam koliko sam u stvari slaba i koliko sam u stanju da nekom ko me zainteresuje dam energiju, pažnju, misli i vrijeme
Šta sam uradila? Ništa. Cunjala po kući, čitala mejlove, odgovorila na neke koje su strpljivo čekali da ih pročitam. Više pričala, manje pisala. Nastavila svoj stari stvarni život. Izlazila. Pila kafe. Pričala i posmatrala ljude dok im se usne pomjeraju. Osluškivala kakve im je boje glas. Osjećala miris parfema. Uživala u žamoru pune kafane. Upoređivala život iz igrice i stvaran svijet. Razmišljala koji me čini srećnijom, ovaj stvarni, dnevni, bez njega ili onaj iz igrice, nestvaran, sa njim?!
I zaključila da sam se umorila od misli. Od analiziranja. Od očekivanja da me uhvati neraspoloženje, kao da je to jedini odgovor na razočarenje. Jedino što znam je da večeras izlazim sa svojim najdražim, jedinim i pravim prijateljicama, onim opipljivim, stvarnim, koje me razumiju i kada ja to sama nisam u stanju. I da sigurno ni jedan jedini trenutak večeras neću pomisliti na njega. A, mozda neću pomisliti ni sutra. Ni prekosutra. Ni… 🙂
Tekst: Luna
Izvor: www.cosmopolitan.rs
Autor: minimagazin.info