Ko je iz Bosne, a ja nisam, teže može da primeti različitost bosanskih žena u odnosu na ostale. Verovatno zato što ih gleda svaki dan. I u svakoj traži nešto drugačije, a ne vidi šta ih sve, u najvećem, spaja.
Ali ko dođe ponekad, kao ja, i ko je voleo Bosanku, a zagledao se u nekoliko, reći će vam da ima razlike i biće neuporedivo fasciniraniji od onih koji su stalno tamo.
Bosanske žene se razlikuju po govoru, što nama, sa strane, prvo upada u oči. Kada ga onako razvuku, nama se istog momenta razvuče osmeh. Milica nije Milica nego Mil’ca, naglašavajući neka sasvim druga slova pri izgovoru.
Zatim, njihova toplina u pristupu, kao da bi te odmah vodile kući, ne u krevet, nego da te zbrinu, nahrane. Mnogo im više radi srce nego glava i ako neka žena zna da ušuška muškarca, onda je to bosanska.
Imaju to nešto brižno i kućno da, koliko god se trudile da budu moderne, to ih izdvaja. Ta pojačana emocionalnost za muškarca i emocionalnost uopšte koja meni naročio prija. To neko drugarstvo, prijeljstvo, poverenje koje nije baš tako primetno na drugim mestima.
Bosanske žene često nemaju tu otmenost Zagreba, mada ne zaostaju puno, ili prepotentnost Beograda tj. Beograđanki, ali imaju svoju neku toplinu kojoj je teško odoleti. Kada se nađu negde, gde su ljudi sa svih strana sveta, izgovore sa posebnim naglaskom ono da su – iz Bosne, kao da to treba nešto da znači i koliko god da im je zemlja podeljena one se ponose njome.
Bosanske žene su jako seksualne, ali ponajmanje feministički u odnosu na ostale, kao da u njima ima ponajmanje frigidnosti. Nigde, kao tamo, nisam sretao prirodnije žene i onu glad za muškarcem – iskonsku, pravu, bez foliranja, pretvaranja. Koliko god da znaju da žive i za sebe, kao da ponajmanje od svih mogu bez drugih, društvenije su, povezanije i lakše se uklapaju. U njima ne samo da ima nečeg prkosnog, što ne da na sebe, nego i želja da se mnoge stare vrednosti održe ni približno koliko u drugim zemljama, kao da su koreni nekih prošlih vremena i uticaja mnogo dublji, samim tim i toplina, nežnost.
Bosanske žene nisu srećnije od drugih žena. Možda nisu ni nesrećnije, ali kao da sve u sebi nose neku pojačanu patnju, da li zbog ratova koji su se nedavno završili i preterane potrebe za mirom ili zbog svoje lične sudbine i potrage za srećom. Koliko god da je tuge u njima, ima i neke posebne snage, izdržljivosti, nepokolebljivosti, da gde god da se nađu, one se snađu.
Niko me nije voleo kao bosanske žene. I nigde se nisam osećao tako važan kao muškarac kao u Bosni. Ne znam zašto. Kao da one imaju nešto što druge nemaju i kao da znaju nešto što druge ne znaju. Da ti priđu, ugode i podare toplinu koja na drugim mestima izostaje.
Zato posebno volim bosanske žene. Prepoznam ih na ulici i one koje ne poznajem. Neke i po crtama lica, nečemu, prosto imaju nešto što druge nemaju.
Ko nije voleo Bosanku, kao da nije voleo uopšte. I koga nije volela Bosanka, kao da nije bio voljen uopšte. Pitaš me kako znam? Jednostavno znam!
I da, nevažno da li se zvala Sandra ili Emina, Marija ili Erna, Sanja ili Lejla, Esma, Asja – bosanska žena je bosanska žena. I ko nije voleo i upoznao bosansku ženu kao da nije voleo ni Bosnu ni ono najlepše od Bosne. Žene. Bosanske žene.
Izvor: Srefan Simić
Autor: minimagazin.info